|
|
|
|
|
|
Pre svega moram da kažem da nisam sazvao ovu konferenciju za štampu zbog same krivične prijave, već zbog načina njenog prezentovanja u javnosti te njenog tretiranja od strane pojedinih medija. Protiv nekih sam prinuđen da podignem tužbu, što sam i učinio.
Potpuno se slažem sa Ministrom zdravlja, g. Tomicom Milosavljevićem da je ovakav način medijskog pojavljivanja neprimeren lekarima. Ali ja sam na ovo prinuđen, jer sam ocrnjen a onaj koji je podneo krivičnu prijavu neka objasni kako je do pojavljivanja prijave u medijima došlo. Ja se osećam dužan da, naročito posle izjave Ministra zdravlja obavestim javnost da sam se pismeno obratio Lekarskoj Komori Srbije i Ministarstvu zdravlja.
Zaobišavši Lekarsku Komoru, Ministarstvo zdravlja, V.D. direktor Instituta Milovančev je požurio da podnese krivičnu prijavu i pre nego što je obavestio upravni i nadzorni odbor Instituta. Ne samo to, pre nego što je tužilac i uzeo predmet u razmatranje, krivična prijava je dospela u medije. Napominjem, da i ako su mnogi urednici imali priliku da vide tužbu, ni ja ni moji advokati je još nismo videli.
Četiri godine nakon navodnog ubistva, dr Jovan Matijašević koji je bio jedan od pet lekara moga tima i moj učenik, takođe je bio uključen u lečenje pokojne Milene Lazović sada prijavljuje „slučaj“ g. Milovančevu. Do tog saznanja su, kaže došli, mladi lekari koji su radili nekakvo istraživanje. Ako g. Milovančev nije znao četiri godine za navodno ubistvo onda je nesposoban da vodi Institut, ako je znao i ćutao onda je nemoralan da vodi Institut. Pošto tvrdim da ništa u prijavi nije istinito, svakako je neprilično da on bude na čelu Instituta i tu dolazimo do mogućih motiva za hajku koju protiv mene vodi V.D. direktor Instituta Milovančev još od avgusta 2006.
Prijava i izjave koje daje Milovančev pune su kontradiktornosti, neznanja i proizvoljnih konstrukcija. Znate, kada neko u javnost izađe sa terminima kao što su ubistvo, eksperimentisanje lekovima, eutanazija, vađenje ogromne količine krvi, onda to kod laika izaziva opravdan strah i lako je poluinformacijama manipulisati javnošću.
Svojom izjavom ODGOVORNO TVRDIM DA NIKADA U ŽIVOTU NISAM POČINIO UBISTVO NITI EUTANAZIJU BOLESNIKA, DA NIKADA NISAM SEBI OBEZBEDJIVAO NEZAKONSKU KORIST BILO KAKVE VRSTE, DA NISAM EKSPERIMENTISAO NITI JEDNIM LEKOM NITI SAM NALOŽIO NITI UČESTVOVAO U UZIMANJU POMENUTIH 50 GASNIH ANALIZA NAVEDENIH U KRIVIČNOJ PRIJAVI g. Milovančeva.
Sve ovo govori da je VD direktor Instituta Aleksandar Milovančev učinio krivična dela zloupotrebe službenog položaja i lažnog prijavljivanja. Ta krivična dela su i predmet krivičnih prijava koje sam bio prinuđen da podnesem opštinskom javnom tužilaštvu u Novom Sadu.
Otkrivanje ovako ozbiljnog i strašnog slučaja kao što je slučaj pokojne, posle čitave četiri godine gde je procedura da svaki otpust-umrlicu osim mene kao bivšeg načelnika potpisuju još dva lekara na osnovu uvida u medicinsku dokumentaciju, uključujući ordinirajućeg doktora u intenzivnom bloku, kao i Upravnika čitave Klinike kojoj intenzivni blok pripada, predstavlja rezultat LIČNOG ATAKA I OBRAČUNA g. Milovančeva protiv mene. Ova njegova lična borba počinje Avgusta 2006. godine, traje čitavih 10 meseci i ima za posledicu uništavanje tima koji je bio u intenzivnom bloku na čijem čelu sam se ja nalazio. Krajem 2006. godine smenio mi je glavnu sestru bloka, potom mog zamenika dr. Obradovića, a u februaru sledeće godine suspendovao jednog od članova moga tima dr. Miličevića. U martu 2007. godine pokušao je i mene lično da smeni što je sprečeno od strane predsednika PIV. U aprilu 2007. godine ide toliko daleko da dr. Miličevića i otpušta sa Instituta. Sve ovo je za rezultat imalo moj Zahtev za sporazumni raskid ugovora o radu koji je Milovančev prihvatio i potpisao 6. juna 2007. i moj povratak za SAD gde i sada živim i radim.
VD direktor Instituta Milovančev ne zna ništa o doziranju morfijuma, ne zna razliku između eksperimenta i epidemiološke studije, ne zna kada i koji lek se koristi na njegovom institutu, ne zna razliku između gasne analize krvi i medicinske intervencije, ne zna kada mu, koliko i zašto pacijenti primaju infuziju, ne zna šta potpisuje kada prima donacije, ali zato je i dalje VD direktor i može protiv mene da u ime tog Instituta podnosi prijave. Dokle?
Nakon svega, kada se sve sagleda u celini čovek se zapita kakav očaj može da natera nekoga kao što je Aleksandar Milovančev da podnese krivičnu prijavu koja u krajnjoj instanci diskredituje njega samog. Sumnjao sam da je u pitanju moguća smena Aleksandra Milovančeva sa mesta direktora o čemu se govori, te da je njegova namera da me diskredituje kao mogućeg protivkandidata. Ako misli da sam mu ja protivkandidat, grdno se vara, mene njegovo mesto ne zanima. Iz toga se može zaključiti da Milovančev više nema političku podršku, jer nema pravu informaciju ko mu je protivkandidat. Nedavno su se pojavili i natpisi u štampi o njegovim navodnim finansijskim malverzacijama. Moguće je da i tu ima nečega. Međutim, ja lično, najviše sumnjam na nešto drugo. Naime, došao sam u posed mejla za čiju autentičnost imam nepobitne materijalne dokaze i svedoke, koji baca novo svetlo na sve gadosti koje su mojoj porodici i meni priređene. Dakle, u mejlu koji piše Jovan Matijašević, isti onaj Jovan Matijašević koji je obavestio Milovančeva o navodnom ubistvu doslovce stoji:
"Pošto vidim da ste čuli samo jednu stranu a sijaset napada ste uputili meni, mogu samo da kažem da ja pamtim po dobru vašu gostoprimljivost i hvala Vam, jer stvarno neću nikada zaboraviti taj boravak u Pitsburgu. Što se tiče Save i njegovog sukoba sa Milovančevim, to ima dublje korene. Verujte ,da ja nisam potpisao krivičnu prijavu. To su stvari koje su se desile. A odluka je Milovančeva da to sankcioniše na način na koji je to uradio, je njegova odluka. Želim samo da ispričam šta je Sava uradio meni i Milovančevu. On je plasirao priču nakon njegove smene da na Institutu postoji organizovana kriminalna grupa na čelu sa Milovančevim gde sam i ja član. Navodno, ta grupa prima u bolnicu bogate gospođe i ubijamo ih zajedno (!!!!!), tačnije, ja ih ubijam pa onda nakon toga delimo plen što ćete se složiti da je monstruozna priča. Na kraju sam ja kao i mnogi drugi imali žestoke neprijatnosti od strane inspektora za organizovani kriminal u ispitivanjim koja su usledila. Nakon svega je usledila istraga, gospodja je ekshumirana i ništa nije dokazano, hvala bogu. Ta prijava i danas stoji otvorena."
Znači, Jovan Matijašević PIŠE DA SU ON I MILOVANČEV POD ISTRAGOM UPRAVE ZA BORBU PROTIV ORGANIZOVANOG KRIMINALA.
Moram da napomenem da ja nikada takve optužbe lično nisam plasirao.
Prva optužba u krivičnoj prijavi odnosi se na navodno ubistvo bolesnice visokom dozom Morfijuma. Pre svega bih želeo da kažem da ovu rabotu g. Milovančeva smatram monstuoznom, da na ovaj način manipuliše osećanjima i bolom njene porodice.
Apsolutno poričem, da sam na osnovu krivične prijave podnete protiv mene od strane g. Milovančeva dao smrtonosnu dozu Morfijuma preminuloj bolesnici Mileni Lazović.
Ne mogu bez uvida u medicinsku dokumentaciju da precizno govorim o slučaju, ali ono što mogu da po sećanju rekonstruišem, da je bolenica bila u veoma teškom stanju sa teškom sepsom uzrokovanom pneumonijom (zapaljenje pluća). Koliko se sećam, bolesnica je imala i teško akutno otkazivanje pluća što je zahtevalo primenu veštačkih pluća. Samim tim ona je kao i svaki drugi bolesnik na mašini (veštačka pluća) zahtevala primenu analgosedacije koja se izvodi ili Fentanilom ili Morfijumom. Morfijum je zasigurno u terapiji primenjivan nekoliko nedelja (2 ili 3), a uz to bolesnici je tokom boravka u našem intenzivnom bloku, dijagnostikovana da boluje i od raširenog karcinoma pluća. Na osnovu raspoloživih naučnih podataka, smrtonosna doza Morfijuma nije precizno utvrdjena. Prema standardnom udžbeniku iz kliničke farmakologije "Goodman and Gilmans Pharmacological Basis of Therapeutics", 11. edicija iz 2006. godine navodi se da kod bolesnika bez tolerancije na morfijum (bolesnik nikada ranije nije bio izložen morfijumu) toksični efekti se ispoljavaju posle doze od 30-60 mg. Razvoj tolerancije (pojava da je za isti efekat potrebna sve veća doza leka) počinje već sa prvom primenjenom dozom. Nivo tolerancije se može povećati i do 35 puta. Prema istom izvoru kod bolesnika koji su zavisni od morfina prestanak disanja ne mora nastati ni nakon primene 2000 mg morfijuma u roku od 2 do 3 sata (Bertram Katzung "Basic & Clinical Pharmacology"). Pošto je preminula bolesnica, Milena Lazović bila u ekstremno teškom stanju i zahtevala mehaničku ventilaciju (veštačka pluća) od samog prijema bila je tretirana Morfijumom. Višenedeljna terapija je dovela zasigurno do pojave tolerancije. Na osnovu ovoga mogu da tvrdim da, i ako je bolesnici bila data doza Morfijuma od 40mg, kako se navodi u krivičnoj prijavi g. Milovančeva, ista nije mogla da dovede do smrtnog ishoda. Ono što mogu odgovorno da tvrdim da u karijeri nikada nisam radio ništa osim primene lečenja baziranog na činjenicama prema vodičima medicinske prakse propisane svetskim standardima, te Morfijum davao isključivo u neophodnim dozama kako bi bol i patnja bolesnika bila svedena na minimum. Osim toga na osnovu saznanja iz medija i na osnovu izjava g. Milovančeva spominju se dve potpune različite kvalifikacije i to teško ubistvo radi sticanja materijalne koristi i eutanazija. To i meni kao pravnom laiku zvuči potpuno besmisleno. Ovakvo proizvoljno i nestručno iznošenja spekulacija u javnost samo svedoči o tome da je jedina svrha ove krivične prijave da se moja stručnost i etika diskredituju.
Druga optužba u krivičnoj prijavi odnosi se na navodno eksperimentisanje lekovima. Tokom 2006. godine u intenzivnim jedinicama širom Srbije sprovođen je "Opservacioni program za prikupljanje podataka o terapiji lekom Meronem kod pacijenata sa teškim infekcijama". Ovaj program je bio namenjen za prikupljanje i analizu kliničkih podataka u svakodnevnoj kliničkoj praksi, kod pacijenata kod kojih je lekar, u skladu sa svojom uobičajenom praksom već odlučio da započne terapiju Meronemom. U programu su učestvovala 33 centra Srbije uključujući: Klinički centar Srbije, KBC Zemun, Klinički centar Novi Sad, Kragujevac, Niš, Vranje, VMA i dr. Na Institutu za plućne bolesti osim u intenzivnom bloku na čijem čelu sam se ja nalazio kao načelnik, ovaj opservacioni program je sprovodjen i u okviru grudnohirurškog intenzivnog bloka na čijem čelu je bila koleginica anesteziolog. I njoj i meni je g. Milovančev bio direktor. Lek je bio primenjivan u standardnoj dozi, standarnim intervalima davanja i prema standardnim indikacijama. Predstavništvo koje zastupa Meronem je imalo dozvolu za ovaj Opservacioni program od AGENCIJE za LEKOVE (reg broj 2549/2006). Pošto je Meronem odobren za korišćenje još davne 1997. godine svaki bolesnik ga može kupiti u slobodnoj prodaji u bilo kojoj privatnoj apoteci.
Što se tiče treće optužbe u krivičnoj prijavi g. Milovančeva o eksperimentisanju sa lekom NovoSeven mogu da tvrdim sledeće:
Aktivirani faktor VIIa (NovoSeven) je u Institutu za Plućne Bolesti korišćen u dva navrata. Jednom u intenzivnom bloku na čijem sam se čelu nalazio ja a drugi put u hirurškom bloku na čijem čelu se nalazila moja koleginica. U Intenzivni blok na čijem sam se čelu ja nalazio, primljena je pacijentkinja u ekstremno teškom stanju, sa dijagnozom septičnog šoka i teškog poremećaja zgrušavanja krvi (sindrom diseminovane intravaskularne koagulacije) koji je rezultirao nekontrolisanim krvarenjem koje nije reagovalo na primenu konzervativne terapije produktima krvi. Posle 24 sata perzistentnog krvarenja i životne ugroženosti, a na osnovu podataka iz savremen medicinaske literature (više objavljenih slučajeva sa istom dijagnozom i pozitivnim ishodom na terapiju lekom NovoSeven) kontaktirali smo familiju pacijentkinje i posle detaljnog objašnjenja dobili njihovu saglasnost. U dogovoru izmedju brata pacijentkinje i g. Milovančeva brat je nabavio i kupio lek, koji je potom i primenjen. Krvarenje se zaustavilo, šok stavljen pod kontrolu I bolesnica je nakon nekoliko nedelja uspešnog lečenja, napustila Institut. Slučaj uspešne primene ovog leka, pozvan sam da predstavim na Kongresu hematologa Srbije u Niškoj Banji. Tom prilikom su mi se obratili predstavnici kompanije koja proizvodi ovaj lek I predložila da bi bilo dobro, ukoliko bi Institut prihvatio ponuđenu donaciju kako bi se, ukoliko se pojavi bolesnik sa istom indikacijom, lek zbog pokazane uspešnosti ponovo primenio bez dodatnog troška familije. Pošto je ova odluka premašivala moja ovlašćenja, lično sam se obratio g. Milovančevu što je on prihvatio. Dokumentacija koju posedujem ukazuje da je g. Milovančev istu donaciju odobrio dana 23. Septembra 2004. godine što je zavedeno pod brojem 11180/1 I matičnim brojem 85110. Osim što je odobrio donaciju on se i obavezao se da će sve ampule biti iskorišćene na pacijentima Instituta za plućne bolesti. Ovo predstavlja novi paradoks, jer je samo još jedna doza ovog leka iskorišćena na bolesniku, ali u grudno hirurškom intenzivnom bloku na čijem se čelu nisam ja nalazio. Sve ostale ampule su propale, jer se sepsa sa ovakvim oblikom krvarenja veoma retko sreće.
U vezi slučaja pacijenta gospodina Martina Folćana izjavljujem:
Gospodin je kod nas u intenzivni blok prebačen iz I Klinike Instituta za plućne bolesti u ekstremno teškom stanju posle otežane ali uspešne reanimacije (oživljavanje posle kliničke smrti) koju smo izveli moj tim i ja, a kao rezultat potpune neopremljenosti I Klinike za reanimaciju. Bolesnik je bio intubiran i u intenzivni blok je donešen u najtežem obliku kome (Glazgov koma skala 3). Posle nekoliko nedelja uspešnog lečenja bolesnik je otpušten kući. i danas je živ i zdrav. Ujedno tvrdim da je ZAPISNIK koji je sačinjen na osnovu zahteva direktora g. Milovančeva od strane tročlane komisije koju je on lično imenovao prepun neistina, kao i da nije rezultat samog zahteva u kome je g. Milovančev zahtevao: "Ispitivanje okolnosti lečenja Martina Folćana", a ispitivanje od strane pomenute tročlane Komisije bilo isključivo fokusirano na uzimanje gasnih analiza a ne na okolnosti lečenja, kao što je bio naloženi zadatak od g. Milovančeva. Ovo je rezultiralo odbijanjem kako mene tako i mog kolege Dr. Miličevića da potpišemo Zapisnik. Ujedno je potrebno naglasiti da odgovorno tvrdim da sprovodjenje gasnih analiza niti sam naložio niti sam učestvovao u njihovom sprovodjenju.
Još jedan nonsens u prijavi: 50 gasnih analiza zasigurno ne zahteva 700 ml krvi kako je napisano u krivičnoj prijavi što eksperti veoma lako mogu potvrditi. Ujedno naglašavam da je termin "medicinska intervencija" kako je u ovom postupku na institutu izmedju direktora i tročlane komisije koja je ispitivala slučaj gasna analiza nazvana, refleksija neznanja što je jasno svakom ko ima medicinsko znanje.
|
|
|